Ispovesti Snickers-a :)

Sinoc je zvao.

Kao i uvek, zove u gluvo doba kad sam ili u kafani ili u krevetu. “Hej, gde si ti?” –pita onim njegovim veselim tonom.

“Evo u krevetu, citam knjigu. Gde si ti?” na sta on ne odgovara, “Sta citas?” pita.

I onda ja pocnem da pricam…

Nasi razgovori su uglavnom bazirani na njegovom pozivu, jednoj recji o kojoj ja mogu pricati jako dugo-sto uglavnom i radim.

I nakon 10-15 minuta neprestane price, setim se da je on pozvao i govorim “Ej, ti si mene pozvao, je l si mozda nesto hteo da mi kazes?” –pitam shvatajuci da mu nisam ni dala priliku da to ucini. Po glasu osecam da se smeska “Ma, ne, samo sam hteo da te cujem”. “Aaaaa” odgovaram neprisutno i nastavljam da pricam.

Jednom prilikom mi je rekao da obozava da slusa kako pricam o knjigama. “Ne zbog njih vec zbog nacina na koji govoris o njima, s toliko postovanja i uzivanja, gotovo nemoguce je kako te ta gomila papira cini toliko srecnom.”

 “Ti me cinis isto srecnom” zelim da kazem ali cujem sebe kako izgovaram “Da, bas ih volim”. Da l sam mogla gluplji odgovor da smislim, pitam se.

“Ima li sta novo?” pita tek tako, a ja shvatam sta ga tacno zanima.

“Ima svasta” odgovaram nepomazuci mu nimalo.

“Kakvo je novo drustvo? Je l si se snasla?” pita konkretnije, “Kakvi su ljudi?”.

“Ljudi k’o ljudi-dobri I losi, ima ih svakavih” odgovaram tupo i cutim. Neprijatna tisina se oseca u vazduhu.

Tako je uvek i bilo. Pricamo o svemu samo ne o nama. A kad se jedno od nas osmeli i postavi to pitanje-uglavnom on, ja mu nijednog trenutka ne olaksavam, naprotiv, odgovaram neodredjeno i nezaintresovano.

Konacno pita “Kakve su kolege, ima li ko zanimljiv?”.

“Ima par”, odgovaram iako se u tom trenutku ne mogu setiti nijednog ko bi se mogao porediti s njim, “sta ti radis?” pitam i skrecem s teme.

“Radim.”

Pauza. Cutimo i on i ja, cujem odjek njegovog disanja.

“Nedostajes mi, znas” izgovara, a ja ne verujem sta cujem.

“Mhmm” odgovaram nezaintresovano.

“Daleko si i brinem za tebe.”

“Sta imas da brines, nisam dete, znam da vodim racuna o sebi.”

“Naravno da znas, al moje je da pitam.”

Moje je da pitam, mislim u sebi, tvoje je da mi se umesas u zivot u trenutku kad sam bila ubedjena da sam na tebe stavila tacku.

“E, spava mi se” odgovaram iako znam da posle ovog razgovora satima necu oka sklopiti.

“Dobro” odgovara “Lepo spavaj i budi dobra”.

“Laku noc” govorim i spustam slusalicu.

Buljim u plafon narednih dva sata i razmisljam “Sta to radis mom mozgu svaki jebeni put?”.