Ispovesti Snickers-a :)

Osecaji su ti koji nas vode na pravi put, emocije su te koje nas vode u zabludu.

Postoji razlika izmedju osecaja i emocije. Osecaj je intuicija, ono sto osecamo na mestu ispod dijafragme. Osecaji nas vode kada dobijemo novu ideju. Osecaj je svest, sadasnji trenutak koji ne zna za prepreke, ne razmislja o tome. Emocije su pronikle iz podsvesti. Podsvest je ta koja se temelji na starim, dugogodisnjim iskustvima, sa paradignom starih uverenja. Ukoliko imate novu ideju, podsvest je ta koja se javlja govoreci tacnije, upozoravajuci vas zasto sve to nije dobro, povezujuci trenutnu-novu ideju sa starim, predjasnjim iskustvima. To je zid straha. Tu treba prelomiti. Podsvest i svest su djavo i andjeo na vasim ramenima. Emocije su povezane sa podsvescu i analaziraju predjasnja iskustva davajuci im lepe ili ruzne uspomene.

Kada dobijete novu ideju, samo uradite to. Osecaj srece u vama budi osobu koja ce sve uraditi da to i postigne. Ukoliko malo sacekate, javlja se podsvest-ili emocija manifestovana podsvescu, koja predstvalja strah i nalazi million izgovara zasto to ne treba uraditi.

Kada shvatite da je osecaj taj koji vas vodi, a emocija se samo nalepi na vec svrsen cin tog dogadjaja, shvaticete da osecati se lose nije isto kao i reci ja sam lose. Osecanje prodje. Danas je jedan dan, sutra je drugi dan. Danas ste se osecali losi, sutra se vec mozete osecati dobro. To je osecanje koje se menja, kada shvatite da osecanje ne utice na vas u smislu da ste zarobljeni pod mislju JA SAM LOSE, vec je prolazna, shvaticete da niste VI  losi, nego je to samo bio osecaj koji je trajao, i ukoliko ste ga registrovali, proucili uzor i pustili, vec je prosao.

Kada ste zaljubljeni, osecaj je taj zbog koga ste leprsavi i srecni. Kada vase emocije pocinju da se aktiviraju, analizirajuci svaki dogadjaj, svaku rec, nesvesno povezujuci je sa podsvesti, tada pocinjete da sumnjate u vas odnos sa partnerom, pocinjete da nalazite greske i mane tamo gde ih pre niste videli. To je okej. Nakon toga, utvrdite zasto se tako osecate, sta je tacan uzrok koji vas dovodi do tog ponasanja i loseg osecanja. Kada dodjete do zakljucka, koji je stoprocentno strah (ma kako se on preobrazio jer strah je ljubomora, stah je zavist, strah od nepoznatog, strah od novog, strah je temelj svih losih osecaja, verujte mi), onda se suocite s njim i ne dozvolite da on utice na vase odluke. Jer su odluke te koji su vas dovele danas tu gde jeste.

Ja sam shvatila da nema razloga da JA BUDEM TUZNA, NEISPUNJENA, NESRECNA… jer su to osecanja. Ona dodju i prodju. Juce je proslost, buducnost je nepoznata a danasnji dan je jedini dan u kome mogu uzivati. Okej je osecati se lose, to je sasvim normalna pojava. Covek da bi se formirao kao licnost mora iskusiti sve svoje osecaje. Potiskivanje dovodi do talozenja u jednoj prasnjvoj fioci koja ce kad-tad isplivati na povrsinu. Ja sam shvatila da, kada se rodi nova ideja, da djavola necu poslusati jer ce on uciniti sve da me zadrzi tu gde jesam, u zoni komfora, bez promena.

Emocije su te koje cine da se osecate kao da sve promenilo. A nije nista, zapravo. Svet ce i dalje da zivi, ljudi ce i dalje ici na posao, obavljace svoje obaveze, sunce ce izlaziti i zalaziti, semafor ce menjati svoja svetla itd. Zivot se i dalje nastavlja iako vama u tom trenutku sve stoji i nista nije isto. Sve je isto, shvatite. Samo promenite pogled.

Recite DA svom zivotu, recite da novim idejama, koracajte kroz zivot kao da lebdite. Zamisljate sebe kao lepsrsavu osobu, neznu kao svila, dok su vasi koraci meki poput pamuka. Neka u vasoj glavi bude livada prepuna mirisljavog cveca (a ne klupko korova misli starih uverenja).

Zivot je kao reka, i on tece. Jednostavno je nemoguce biti zaglavljen ili tapkati u mestu. Prepustite se toj bujici i partite svoje osecaje, neka vas oni vode kroz zivot, radite vredno na svojim idejama i sve ce biti divno. Divno. Divno.

Pokusajte! Vasa masina za ves godinama vrti u jednom smeru, sada preokrenite njen smer, bice pomalo tesko, ali ne odustajte. Ziveli ste zivot do sada kako ste ziveli, sada probajte mesec dana da zivite drugacije. Probajte, nista vas ne kosta. A verujte i videcete kako je zemlja jedno prelepo mesto za zivot i kako je svet spreman da vas primi u svoj topli zagrljaj.

Jos nesto. Neka vas drugi ne sputavaju u vasem cilju. Budite dosledni svojim vrlinama i ne menjajte ih zbog ljudi koji na njih nisu navikli. Ako je neko neljubazan, pokazite mu neizmernu ljubaznost-to je ono sto mu fali. Nemojte se ljutiti na njih. Oni reaguju svojom podsvesti, oni ne znanju drugacije, to je najbolje sto oni u tom trenutku mogu pruziti. A to nema nikakve veze sa vama. Ono sto oni rade i govore, to je samo slika koja opisuje njih. Vi ste sami po sebi jedno savrsenstvo i koracajte kroz zivot hrabro!!!

Ojacajte kod sebe one osobine koje biste voleli da nadjete kod drugih osoba. Ukoliko zelite iskrene prijatelje, vi budite iskreni. Ukoliko zelite ljubav, vi budite ljubav, nesebicno je pruzajte. Pokrenite se vi, probudite to u drugima, budite vodja, budite promena!

-Nadam se da sam uspela koliko-toliko da vam docaram taj osecaj koji trenutno imam u sebi i nadam se da me razumete.-

Voli vas
Snickersss  

P.S. Odoh da menjam svet. ;)  

Udjem jednom godišnje na svoj blog, pročitam stare tekstove i razmišljam 'Ubiće me emocije u ove sitne sate'. Nisam dugo pisala. Nedostaje mi to. Nedostaje mi otvaranje duše. Ne znam. Valjda nisam iskrena prema sebi, pa ne znam ni šta bih pisala. Nejasna sam. Pre par dana sam shvatila da mnogo lepo lažem. Sebe. Ubedila sam sebe u laž koja nije lepa i živela s tim uvrenjem. A onda sam razmislila, shvatila i počela sa promenama. Promena razmišljanja, pogleda, ponašanja. I mnogo mi je lepo. Ne znam kako sam mogla da živim tolike godine s time. Ponesena svim onim emocijama o kojima sam ranije pisala, ponesena letnjim vetrom, idem srcem. Pa i nek udarim u zid, briga me. Nije mi glava bosanska, al sve ono što je čučalo u fiokama duboko i daleko skriveno od same sebe sada hoće da ispliva, da poleti. Presrećna sam jer znam da mogu sve i znam da hoću. Ah, ljudi moji. Ja se osećam kao pero, kao ptica kada zamaše krilima. Idem do oblaka. Bukvalno kao da lebdim. Divno se osećam. Baš divno. :)

Muči me nesanica, onako lepo. Slušam laganu muziku u sobi koja se osvetljena lampom tek toliko da ne vlada potpuni mrak. Ja ležim, pušim, smeškam se. Razmišljam biće sve ovo dobro, mora biti. Mora jer srce toliko treperi da hoće da iskoči, uzme me za ruku i vodi.

Ne, nisam zaljubljena. Ovo nema nikakve veze ni sam kim sem mene.  Osećaj kao da svet čeka da ga zgrabim. Osećaj kao da ovo sunce sija samo za mene.

Držite mi palčeve.

Lepo sanjajte. :* 

Dobro vece, ili dobro jutro ukoliko ste radni narod!

Mene nesanica muci nocima.

Danju spavam, nocu razmisljam.

Valjda to tako ide... cim padne mrak, padoh i ja s njim.

Po hiljaditi put razocarana praznim ljudima, i po milioniti put odusevljena predivnim emocijama ljudi na koje u tim trenucima nikad nisam ni pomislila.

Koliko zapravo ima tih ljudi, koji udju u vas zivot kada se najmanje nadate i oboje vase sivilo.

Koliko iskrenih osmeha, koliko zagrljaja, koliko lepih reci, popijenih kafa i neprespavanih noci.

Tako kad mrak krene po mene, ocajnicki se trudim da razmisljam o svemu lepom sto imam, sto me okruzuje, sto mozda nije moje ali je deo mene.

Koliko ljudi koji vam dusu dodiruju svojom iskrenoscu i kada pomislite da je ovaj svet jedno okrutno mesto prepuno sebicnjaka, onda se stvore ljudi koji cene prave vrednosti, koji ne mare za vreme i koji vas svet cine prelepim mestom za zivot.

Ljubav... to je ono sto mnogima nedostaje.

Cudno je koliko su neki ljudi ogorceni, prepuni negativnih misli i uvek spremni na osudjivanje i ogovaranje drugih ljudi. Koliko ima tvrdoglavih, zadrtih ljudi koji slusajuci sebe po ko zna koji put svojom tvrdoglavoscu ne dozvoljavaju da cuju misljenje drugih ljudi, ne zele da nauce nesto novo, korisno-beskorisno, nije vazno. Koliko su se sklupcali i ucaurili u svom savrseno mracnom svetu i ne dozvoljavaju ni truncici svetlosti da dodje do njih, da ih pomeri iz savreseno udobnih fotelja.

I tako vec danima, mesecima, pa cak i godinama, svemu lepom prilaze s odredjenom sumnjom. A kada u nesto jednom posumnjate, to vise ne vredi nicemu.

Ljubav nedostaje! Jer ljubavi i paznje nikad ne moze biti previse!

Imala sam tu srecu da sam rodjena, vaspitana i odgajana u porodici s roditeljima prepunim ljubavi, lepih reci, paznje. Neki ljudi nisu. I veoma mi je zao zbog toga, zaista. Jer kada odmalena naucis na zagrljaj, poljupce, brigu, deljenje, smeh, putovanja i sve predivne uspomene koje nosis u svom toplom srcu, onda ni ljudima koje okruzujes ne moze biti hladno uz tebe.

Na stranu kakvo vam je bilo detinjstvo. Sadasnjost krojite sami. Svojim mislima, svojim recima, svojim pogledima. 

Neki ljudi su toliko otudjeni od ljubavi da su navikli bez nje. Nekim ljudima je normalno da prodje dan da se nijednom ne nasmeju da ih stomak zaboli. Neki ljudi su puni predrasuda, mrznje, ogorceni toliko da ne mogu da vide ili cak, ne prihvate kad ispred njih stane osoba koja je spremna da ih uzme za ruku i pokaze da ovaj svet nisu samo pare, brza kola i ostalo na sta se svode danasnje 'vrednosti'. Neki ljudi su toliko crni, da kada svetlost dodje, oni za nju imaju samo najruznije reci, guraju je od sebe, vredjaju, cine sve da ona nestane. Bore se ocajnicki, i kada svetlost nestane, onda ostaju sami sa svojim demonima koji im uzimaju dusu i ostavljaju ih da zive zivot bez nje.

A kakav je covek bez duse? Kakvo je bilo sta ako nisi dao bar jedan gram najvrednijeg dela sebe? Kakva je pesma na tvu ako je ne osecas i ne pevas srcem? Kakva je biljka ako stoji negde u cosku i povremeno je zalivas? Kakva je knjiga ako ne osecas njen miris, zvuk obrtanja novih stranica, ako je ne dozivljavas? Kakav je zivot bez duse? Molim vas, recite mi!

Neki ljudi se cude ako im iz cista mira poklonis cokoladu, lepu rec, osmeh? Cime sam to zasluzio? Preispituju se sta vam treba, sto li ste to uradili. Jer niko ne radi nista lepo bez razloga, zaboga!

Realnost. Tako nazivaju svoj svet. Necu biti dama i kazacu, poserem vam se na realnost!

Ma, koliko sve otislo u krasni, i koliko je generalno svest naseg naroda krenula nizvodno u nepovret, ja verujem u pojedince, verujem u dobrotu, nesebicnost, prijateljstvo, ljubav.

Zivot nije lak. Ah, zaboga! Mnogo puta su se svi opekli, krenuli iskreno, puni nade, naisli na pogresne ljude i polako stvarali oklop koji se sada ucelicio i mnogo je tesko da dodjes do one malene, tople duse koju tako vesto krijes.

Strogo se protivim da menjate svoje vrline samo zato sto neko tamo nije njih umeo da ceni. Vi ste takvi kakvi jeste, i to i jeste poenta. Da budeti vi. Ne menjajte sebe zbog ljudi koji vas nisu cenili. Nemojte da postajete losi jer su ljudi oko vas losi. Oni nisu vas uzor! Pa, zasto biste se onda ponasali bas kao oni? Na bezobrazluk i bezdusnost se ljubavlju uzvraca! Verujte mi. Cak se i najveca zver pretvorila u princa usled najiskrenijih emocija lepotice! To jeste bajka, ali zar to svi ne bismo zeleli...bezbrizan i lep zivot, zivot iz bajke? 

Budite ljudi!

Budite dobri.

Delite komplimente!

Smejte se glasno!

Igrajte, plesite, ucite novi jezik! 

Uzivajte, ljudi! Zivot je previse kratak! 

Setajte, trenirajte, trcite!

Ljubite strasno!

Pijte jutarnju kafu na terasi sa dragim osobama!

Gledajte zalazak sunca na keju. Ili bilo gde da se nalazite!

Putujte! 

Uzivajte u izlasku sunca! 

Trudite se da osetite lepe trenutke!

Pijte vina!

Volite se, ljudi! 

Grlite se snazno kao da sutra putujete na prekookeanski put! 

I znate sta? Kad vam neko pokloni cokoladu, zgrabite je, rascepajte celofan, posluzite ljude oko sebe i uzivajte! I ne zaboravite da polizete prste! ;)

Opet njegov poziv po ko zna koji put po redu.

To je vec postalo deo svakodnevnice.

On unosi toliko vedrine i srece u mene, u moj dan, u moj zivot…

Ne znam da li moze to da oseti. Huh

Dakle, pricamo mi…

Pita me “Eee, gde si?”.

Odgovaram “Evo me, sta ima?”.

“Mhmm, al gde si?”

Sta me pita gde sam, ko da je bitno?! “Evo me kod kuce, sad sam dosla sa faxa, pa se raspremam”.

“Ides negde veceras?” pita.

“Ma, ne, umorna sam. Sta ti radis?”

“Ajde budi kod katedrale za 20 minuta, mozes?”

Jebo te! Je l moguce???

Cutim.

Izgubila sam se potpuno.

Ni sama ne znam kako al uspevam da izgovorim “Da, naravno da mogu”.

“Okej” kaze i zavrsava razgovor.

Jebo te, jebo te, jebo te!

On je dosao!!!

Bacam tus, navlacim farke, krem kosulju, obuvam moje jebacke cipele, jurim taxi i stizem.

Kasnim 10 minuta u startu.

Stizem do centra, koracam ka katedrali i ne vidim ga od mnogo ljudi, al mi kolena klecaju i molim Boga da se ne pokrsim bas sada.

I kako se priblizavam katedrali, vidim izmedju ostalog viskog decka plave kose, zgodan na nacin bas kako ja volim okrenutog ledjima. Dozivam ga.

Okrece se.

Ne mogu da verujem koliko se prolepsao. Stojimo tako nepomicni na tri metra razdaljine i gledamo se kao da krademo vreme kako bi se nadivili jedno drugome-ili sam se bar ja njemu divila. Krece ka meni, gleda me onim najlepsim plavim ocima i grli me. Ja se ne pomeram. Ubite me, al ja sam kao zelatin u njegovom prisustvu. Sva se topim i ne stignem da odreagujem u trenutku, sve me prati zakasnela reakcija. Dakle, grli me, poljubi me i ne skidajuci ruku s mog ramena krecemo ne znam gde ali ni ne razmisljam o tome. Ne skida pogled s mene kao da zeli da nadoknadi vreme za koje me nije video. A s obzirom da je visi od mene, onda je i blago nagnut ka meni. Postavlja mi mnogo pitanja. Mirise na One million sto mi donekle remeti koncentraciju. Idemo tako zagrljeni, ni sami ne znamo kuda, vode nas ulice…Kao da je ceo svet stao da bismo mi uzivali u tom trenutku.

Boze, koliko je divan!

Opet me je zvao.

Pricali smo pola sata, a pojam nemam o cemu.

Pricali smo o svakakvim glupostima, smejali se, i bas sam uzivala u razgovoru.

Kad smo zavrsili razgovor, prozimao me je onaj neopisiv,divan osecaj koji cini da blentavo buljite u jednu tacku, a ni u kom trenutku ne skidate osmeh s lica. Uh sto volim taj osecaj!

Rekao mi je jos “Trebalo bi da dodjem u tvoj grad, zovem te kad dodjem” pomalo nesigurno, skoro pitajuci me a ne obavestavajuci me, kao da trazi moju potvrdu.

“Naravno, pa naljutila bih se da mi se ne javis” govorim da ga ohrabrim i osecam srecu u njegovom glasu. “Jedva cekam” izlete mu.

Uh sta mi radi, nije svestan! Da li ce doci? Ja jos vise jedva cekam!

Sinoc je zvao.

Kao i uvek, zove u gluvo doba kad sam ili u kafani ili u krevetu. “Hej, gde si ti?” –pita onim njegovim veselim tonom.

“Evo u krevetu, citam knjigu. Gde si ti?” na sta on ne odgovara, “Sta citas?” pita.

I onda ja pocnem da pricam…

Nasi razgovori su uglavnom bazirani na njegovom pozivu, jednoj recji o kojoj ja mogu pricati jako dugo-sto uglavnom i radim.

I nakon 10-15 minuta neprestane price, setim se da je on pozvao i govorim “Ej, ti si mene pozvao, je l si mozda nesto hteo da mi kazes?” –pitam shvatajuci da mu nisam ni dala priliku da to ucini. Po glasu osecam da se smeska “Ma, ne, samo sam hteo da te cujem”. “Aaaaa” odgovaram neprisutno i nastavljam da pricam.

Jednom prilikom mi je rekao da obozava da slusa kako pricam o knjigama. “Ne zbog njih vec zbog nacina na koji govoris o njima, s toliko postovanja i uzivanja, gotovo nemoguce je kako te ta gomila papira cini toliko srecnom.”

 “Ti me cinis isto srecnom” zelim da kazem ali cujem sebe kako izgovaram “Da, bas ih volim”. Da l sam mogla gluplji odgovor da smislim, pitam se.

“Ima li sta novo?” pita tek tako, a ja shvatam sta ga tacno zanima.

“Ima svasta” odgovaram nepomazuci mu nimalo.

“Kakvo je novo drustvo? Je l si se snasla?” pita konkretnije, “Kakvi su ljudi?”.

“Ljudi k’o ljudi-dobri I losi, ima ih svakavih” odgovaram tupo i cutim. Neprijatna tisina se oseca u vazduhu.

Tako je uvek i bilo. Pricamo o svemu samo ne o nama. A kad se jedno od nas osmeli i postavi to pitanje-uglavnom on, ja mu nijednog trenutka ne olaksavam, naprotiv, odgovaram neodredjeno i nezaintresovano.

Konacno pita “Kakve su kolege, ima li ko zanimljiv?”.

“Ima par”, odgovaram iako se u tom trenutku ne mogu setiti nijednog ko bi se mogao porediti s njim, “sta ti radis?” pitam i skrecem s teme.

“Radim.”

Pauza. Cutimo i on i ja, cujem odjek njegovog disanja.

“Nedostajes mi, znas” izgovara, a ja ne verujem sta cujem.

“Mhmm” odgovaram nezaintresovano.

“Daleko si i brinem za tebe.”

“Sta imas da brines, nisam dete, znam da vodim racuna o sebi.”

“Naravno da znas, al moje je da pitam.”

Moje je da pitam, mislim u sebi, tvoje je da mi se umesas u zivot u trenutku kad sam bila ubedjena da sam na tebe stavila tacku.

“E, spava mi se” odgovaram iako znam da posle ovog razgovora satima necu oka sklopiti.

“Dobro” odgovara “Lepo spavaj i budi dobra”.

“Laku noc” govorim i spustam slusalicu.

Buljim u plafon narednih dva sata i razmisljam “Sta to radis mom mozgu svaki jebeni put?”.

Sedim u sobi osvetljenom malom lampom i ispunjenom predivnim glasom Bryana Adamsa. Sedim tako vec dugo i bas sam se prepustila mastanju i razmisljanju.

Imam osecaj da nista vise nije isto. Mislim da je, pored svih pozitivnih strana, tehnologija jedno sranje! Da, bas tako!

Setite se kako je bilo pre dok kompjuteri nisu bili toliko zastupljeni, dok nisu postojali mobilni telefoni. Ja ne znam, tacnije nisam bila svesna tog razdoblja ali imam neku svoju sliku u glavi...

Devojke sa cudnim, ogromnim frizurama i sorokom belom majicom uvucenom u duboke leviske i obavezno-starkama na nogama. Muskarci slicno odeveni s koznom jaknom i malborom u ruci, ne znam zasto-tako ih zamisljam.

I sad, najbitnije. Nema telefona. Iskljucivo fixni. Nema kasnjenja. Eventualno dolazi do nesporazuma, ali nenamernog. Za razliku od danasnjice gde se mozete izvaditi na bilo koji drugi nacin ali nesporazum-c, retko.

Imam osecaj da ljudi danasnjice ne cene prave vrednosti. Mozda je tako bilo i pre, ali ja verujem da nije, moguce da gresim-ali odbijam da to prihvatim!

Ranije... 

Ljudi su bili slobodniji, prijatniji, druzeljubivi. Imaju vremena da, u celom tom skripcu, kazu lepu rec potpunom neznancu. Kada im se neka devojka svidi, oni se trude, osvajaju je na mnogo nacina, uporni su i uspevaju.

Ne mislim da danas nema takvih momaka, samo su u velikoj manjini.

Onda, kad udju u autobus svakako ce progovoriti koju rec sa osobom koja sedi do njih, nece staviti slusalice u usi i okrenuti glavu na drugu stranu.

Zamislite sad jedan ljubavni par. I oni se dogovore da se nadju, setaju, drze se za ruke, vesela pesma se cuje iz obliznjeg kafica, a svako od njih uziva u drustvu ovog drugog.

Odavno nisam videla dvoje zaljubljenih kako trce jedno drugome u susret. Ono sto cesce vidjam je vacarenje po tramvaju. Okej, kapiram da je to svima potrebno, al dajte malo samokontrole.

Krenula sam o ljubavnom paru, pa da nastavim. Dakle, vide se, pricaju, uzivaju, ode svako na svoju stranu i to je to. Nema gusenja, nema ljubomore, verujes mu i on tebi-jer je to i poenta veze, zar ne? 

Onda, ljudi su bili pokretljiviji, mastovitiji.

Kad muskarac pozeli da vidi svoju devojku, jedino sto je mogao da uradi je da sedne na bicikl ili u taxi i ode do njene kuce. Gadja prozor kamencicem ili zvizdi i dozove njeno ime. Ona izlazi na prozor zapanjena njegovom smeloscu zbog njenih roditelja koji trenutno spavaju. Iskrada se iz kuce i odlaze u nocni provod. Provod koji ne ukljucuje brze automobile, hektolitre alkohola, droge i niskomoralane devojke!

Imam osecaj da tada nisu postojale devojke koje ce tek tako spavati sa potpunim neznancem. Imam osecaj da muskarci nisu imali 5 devojaka na vece ili uopste istovremeno. Mislim da nisu imali mnogo sto sta sto mi imamo ali su imali postovanje, ljubav, rokenrol i iskren osmeh.

Nesto sam pricala sa svojim ocem o prioritetima i ciljevima danasnje omladine. On je rekao, nikad necu zaboraviti, ne razumem ovu omladinu. Sta njima predstavlja zivot? Ta brza voznja, te devojke koje ne mozes da dovedes u kucu jer te je sramota, te pare koje dodju a jos brze odu? Je l ce to da pamte kao svoju mladost? Ne znam, meni je na primer zanimljivije kad muvas devojku a ona te odbije. To je nesto sto ces uvek pamtiti.

Mozda vam ovo zvuci otrcano ili matoro, ali mene je tad moj otac odusevio.

Ja cu, na primer, uvek pamtiti jednog decka koji je svirao gitaru na plazi i prevao "Krivo je more". Bilo je nas 15-20, svi poredjani jedan do drugog, sedeci u turskom sedu okruzivsi vatru, pevali smo svi kao jedan. Nakon mnogih pesama koje je odsvirao, okrenuo se ka meni i poceo da peva "Jedina moja tebi sviram ja, jedina moja tebi pevam ja...".

I to nikada necu zaboraviti. Secam se da mi je to vece bilo prelepo. Zamislite samo taj prizor.

Plaza, cuju se talasi mora, a kao kontrast toj hladnoci sedimo ispred vatre, noc je, okruzen si pozitivnim ljudima, imas svu slobodu ovog sveta. Kad kazem slobodu, ne mislim na odsustvo zabrane vec na neogranicenost. Neogranicenost prostiranja vode, neogranicena peskovita plaza i ogromno plavetnilo neba prepuno zvezda iznad nas. Sta vise da pozelim?

Ne znam da l sam bila ocarana atmosferom, pesmom ili deckom, ili zajednom svime time, ali dobro znam da me decko sa gitarom u ruci uvek moze osvojiti. :) 

No vratimo se tehnologiji koja zatupljuje mlade ljudske mozgove.

Zasto krivim tehnologiju za ovo? Ne mislim da je samo ona kriva, naravno da je sve to do osobe. Ali kad vam je nesto tek tako dostupno, vi to maximalno iskoriscavate.

Budimo realni, zar nije lepse nekome uzivo pokloniti srce napravljeno do papira nego virtuelno srce na wallu facebook profila? Hocu da kazem da su socijalne mreze i te kako deo sadasnjice i deo svakodnevnice pa ako ne svakog, onda svakog drugog coveka. I naravno da imaju svoje pozitivne strane, ali pogledajte koliko prelepih ideja ostanu zguzvane u cosku vaseg mozga samo zato jer je jednostavnije sedeti kuci, ne raditi nista i virtuelno komunicirati nego trznuti se, ustati, i pokrenuti se.

Ma koliko ja pricala o ovome, apsurdno je upravo mesto gde se vi i ja sada nalazimo. Da, upravo tako, za kompjuterom. 

Jebi ga.

Ali posto sam optimista i ne volim da se bilo sta zavrsi ruzno ili bar ne bez pokusaja da bude bolje, kazacu vam jos nesto...

Ne mislim da danas nema prave ljubavi, iskrenosti, postovanja i osmeha. Naravno da ih ima. Ali nisu ocigledni. Neko ce reci PA, STA AKO NISU OCIGLEDNI?

Ali ljudi, cemu ogranicavanja kad su u pitanju lepe stvari?

Zar nije lepo oduseviti svoje ukucane, prijatelje, pertnere?

Zasto skrivamo te pozitivne stvari u sebi?

Evo prvo ti... Zar ne zelis da ti neko kome si drag to i kaze? 

Zar se ne bi osecao lepse? Leprsavije? To ne mora biti neko ko ti se svidja, to moze biti tvoj komsija, prodavacica iz supermarketa ili baka tvog prijatelja.

Mislim da one prave vrednosti od "ranije" i dalje postoje ako mi verujemo u njih i ako se trudimo da ih odrzimo!

Zasto onda ti ne bi preduzeo prvi korak i ucinio nesto lepo danas? Jos sada ako mozes, a mozes! Nasmej bilo koju osobu i ulepsaj joj dan, a samim tim ce i tvoj dan biti lepsi.

Razumem da su svacije glave pune problema i da ovo sto ja pricam zvuci kretenski, ali ako ne vidimo ono nesto lepo sto nam mami osmeh svakoga dana, cemu je onda sluzio taj dan? 

Uvek se u nasim zivotima preplice dobro i zlo. Ponekad nam se cini da ceo svet samo nas, da sunce sija samo za nas i da mozemo da promenimo ceo svet. Ponekad... A ponekad kao da je ceo svet srusen, nijedan dobar razlog za osmeh na licu, tacnije nijedan dovoljno dobar.I tuga i nezadovoljstvo ne dolaze sami, uvek idu jedno za drugim, sudaraju se, gomilaju tako da te dotuku, da ne mozes da se pomeris. Sedis u jednom mestu i blenes u jednu tacku. Hiljade ideja, odluka i zakljucaka prolaze tvojom glavom u sekundi, ali nijednu ne registrujes, sve je tako tesko, olovno tesko da bi imao vremena i snage da o tome razmislis, da to resis, da udahnes vazduh i krenes. Naravno, za svaki problem postoji resenje. Ali to dolazi kasnije. Sada pricamo o delu dok vam je sve crno i mrtvo. Pricamo o tome kako se ja osecam sada.

Daleko od toga da nemam razlog za srecu, ali u ovom trenutku izgledaju tako nebitni, sitni. Nekako mi je dusa prazna, nekako crna. Ne mislim da jeste-jer za to treba biti teski pesimista sa dobrim iskustvom i odlicnim razlozima da u to duboko verujes. A to svakako nisam. Ja sam veciti optimista koji je srecan zato sto sunce sija, zato sto je na semaforu zeleno svetlo, zato sto mu se deka javio na ulici, jer je pomogao nekoj baki da predje ulicu ili prenese torbu dok izlazi iz autobusa. Mene stvarno srecnom cine male stvari-veoma male!

Ali naidje taj period kad se sve lose poklopi i kad mislite da apsolutno nikome nije stalo do vas, da ste sami na svetu i da ne postoji osoba koja bi vas ubedila u suprotno. Naravno, tu su roditelji, prijatelji, decko/devojka koji vas vole i uvek su uz vas. C. Nedovoljno.

Treba mi prostor, mir, treba mi tisina.

Prokleto sam zensko i ne znam sta zelim! Eto!

I pricam nepovezano, pricam o nekoliko tema istovremeno, i kapiram da vam nista nije jasno-al ko zna zasto je to dobro i da l je to uopste bitno?

Ja sam od onih koji ce uciniti dobro delo bez razloga. Ne mislim da sam bezgresna-daleko od toga. Samo mislim nisam nikoga namerno povredila-niti bih. Uvek cu se postaviti kao covek, uvek cu ti dati sve, ne sve-gresim, onoliko koliko mogu-maximum! Bez razmisljanja. I volim kad se ljudi postave isto. Ne volim kad nije tako, stavise-vredja me to.

Eto mene ovde zato.

Nije interes, radim to zbog tebe, ocekujem bar postovanje, nista vise.

I kad neko ispadne takvo govno, onda ti dodje da budes neverovatno bezobrazan. To sto se postavis kao covek ne znaci da ne umes da budes bezobrazan, ne znaci da si debil, da moze kako drugi hoce, da nemas svoje misljenje, da nemas svoje JA.

Ali, da li je u tome poenta?

Da li treba da gazis da ne bi bio zgazen? 

Da li treba da budes govno da bi te ljudi uzeli za ozbiljno? 

Cemu to? Mislim da je to najgluplja i najprimitivnija stvar koju mozes uciniti.

Ne treba da pretis svojim stavom, treba da pruzis ljubav. 

Svako moze da bude govno, olos i grub.

Svako ume da se osveti i mrzi.

Ali poenta je oprastati, voleti, pruzati ljubav bez potrebe da je dobijes natrag.

Koliko vas je takvih??

Poenta je da budes covek bez obzira na sve. 

Mislim da nisam sposobna da razmisljam.

Mislim da mnogo pricam, mnogo-nejasno, poenta bez, bar olaksavam sebi. Valjda.

Ne znam sta bih vam rekla sem da bih se ja sad tako dooobro napila da zabravim na sve, da veceras ne mislim ni na sta, da me sutra boli glava i da alkohol isparava iz mene i ispuni moju sobu ocajnim mirisom.

Eto. Ipak znam sta hocu.

Iako sam prokleto zensko?

Na dobrom sam putu. ;)

Fatalni. Svaka od nas ga ima. To je muska osoba s kojom ste bili/mogli da budete/niste mogli da budete ili sta god drugo, poenta je da se vasa medjusobna privlacnost oseca u vazduhu. I i vi i on to dobro znate, osecate. To moze biti zato sto je vasa veza ostala nedovrsena, naglo prekinuta iz bilo kog razloga (mozda ste razlog vas dvoje, a mozda neko treci, tipa osoba ili bilo sta na sta vas dvoje ne mozete da uticete, pa stoga krivica ne pada na vas, sto vas cini jos fatalnijim jedno za drugo) ili mozda zato sto uopste niste bili u vezi sa vasim Fatalnim-sto je jako dobar razlog da vas neverovatno privlaci. To je pocetak, cisto da vas uvedem u pricu. Idemo dalje. Moc fatalnog. Nevorovatna. Prejaka-cak i za vas. Kad je on u pitanju, razum ne postoji. Mozda se i iskontroliste ponekad, ali kad-tad zazalite zbog toga. Fatalni je u stanju da se pojavi 1 u 100 godina i totalno vam pomuti vas savrseno sredjen zivot koji ste se trudili da stvorite nakon sto je otisao. I taman kada pomislite "to je to, imam savrsenu vezu, zivot, srecna sam" pojavi se on i sve pokvari. Ne zato sto je on neki negativac i pokvaren tip-naprotiv. On je toliko dobar-u svakom smislu te reci (svaka od nas zna koji su mi kvaliteti) da mu vi prosto ne mozete odloleti. I kada se to desi istovremeno ga volite i zelite, a i mrzite i ne podnosite. Ali ne mozete da uticete na to. Jednostavno je jace od vas. Nista vam drugo ne preostaje nego da se pomirite s tim i prepustite trenutku-jer je to ono sto vi i te kako zelite, samo to ne smete ni sebi da priznate, a kamoli da izgovorite glasno. To ne mora da bude ljubav-i u vecini slucajeva nije. Postoji Fatalni koji nije vasa ljubav. Vi imate vaseg dragog i volite ga vise od svega na svetu, ne postoji osoba s kojom biste ga menjale, cak ni sa Fatalnim. Tako bar mislite-dok ga ne ugledate. A onda krece. Navire. Ne secanja, ne emocije, jednostavno neka struja, oseca se tenzija u vazduhu, i kad bi Fatalni par odozgo neko posmatrao, to bi izgledalo kao u filmovima kad se svi ljudi oko vas krecu, a samo vas dvoje stojite. Ne postoji vreme, ne postoje ljudi, ne postoji apsolutno nista oko vas, ne postoji nista izmedju vas, samo vas dvoje i taj trenutak koji je samo vas-trenutak koji traje i pamtite kao godinu. Neke devojke ce se pobuniti, reci ce da svog decka nikad ne bi prevarile sa svojim Fatalnim. I to je lepo, zaista jeste. Skidam kapu tim devojkama. Ali, kao sto gore rekoh, ma koliko to izgledalo ispravno u tom trenutku, kako vreme prolazi shvaticete da je to bilo sve, samo ne ispravna odluka, shvaticete da je to bila najneispravnija moguca odluka. I bice vam zao. Jer se propustile priliku Fatalnog. Nije potreban nijedan drugi razlog. Ovaj je isuvise dobar.

Fatalni je osoba koja bi bila odgovor na pitanje vasih drugarica "Sad da mozes, s kim bi pobegla od svega i otisla?" ili na pitanje "S kim zelis da se probudis ujutru?" ili "Ko je tvoj najludji decko?", "S kim bi opet i opet i opet i tako doveka?" ili "Za koga bi se udala ovog trena i ne bi zalila?", na pitanje "Zbog koga si cinila najludje stvari?" i "Ko je zbog tebe cinio najludja dela?", "Ko se ponasao kad da si jedina devojka na svetu?" i tako dalje. Eto. Fatalni svakako ne bi bio odgovor na pitanja "Ko te je najvise gnjavio?", "S kim bi zelela da ides da pogledas najnoviji film u bioskopu?", "Ko te je drzao kao malo vode na dlanu?", "Koga bi upoznala sa svojim roditeljima?" itd. Zasto? Vrlo prosto. Jer Fatalni nije obican. Nije prepoznatljiv, nije klise, nije mirna reka. Fatalni je nemirni talas, nepredvidiv, spontan, extremno privlacan i pomalo lud, pomalo ali dovoljno da u 4h ujutru dodje po vas i odvede vas negde gde zelite, negde gde ste tek usput rekle da biste volele da idete. Ali on je to zapamtio. On zna kako da postupa sa vama. Fatalni je bog.

Fatalni par.

To ste vi i on. Vi niste ni u kom slucaju glupaca koja nema svoje ja. Apsolutno. Vi ste i te kako privlacna i sexipilna devojka, devojka koja zna sta zeli, jaka i stabilna osoba-i bas zbog toga vas Fatalni zeli. Jer mozete da mu parirate. Fatalni vas ne smara, stoga ni vi to ne radite. Nema zenske ljubomore, nema ni njegove. Ali pojavi se ponekad, retko, ali se pojavi. I tada se pali crvena lampica! Alarm! Tada nesto nije u redu i odmah sledi distanca. Sa Fatalnim je kao i u obicnoj vezi s tim da su izbaceni svi smaracki delovi, lose strane, razgovori, osobine. "Film je zivot bez dosadnih scena" tako je i sa Fatalnim. Sve-samo ne dosadno.

Kad je sve tako kao sto kazem, postavlja se jedno veoma logicno pitanje.

Zasto Fatalni ne bi bio vas zauvek?

To je pitanje na koje nemam odgovor.

Kapiram da je Fatalni upravo to sto jeste jer vam nije dostupan, jer vas njegov dolazak/odlazak kako odusevi tako i iznervira, jer kad bi bio stalno tu, ne bi bilo zanimljivo, ne bi bilo te hemije, ne bi bilo svega toga sto je tu, tu-gde im je i mesto. Onda bi na to mesto dosla praznina, onda bi se stvari istumbale i ko zna kako bi se to zavrsilo. I kapiram da bi tada prestao da bude ono sto jeste i sto mu i jeste uloga, a to je-da bude fatalan po vas.

Zvezda-Ventspils! Ono nije normalno!!!!

Kooooooooliko je bilo dobro, to je haos!!!!

Ja sam jos uvek pod utiskom!!!

Ja ne mogu da vam opisem tu atmosferu na severu. Onaj ko je bio, zna o cemu pricam.

Znaci to je totalno ludilo!

Koreografija? Je l ste videli? Fantasticna!

A tek osecaj kad znate da ste deo nje? -Neprocenjiv!

Hiljade razlicitih lica, glasova, dlanova, ali kao braca zagrljeni, svi pevaju u istom ritmu, istu pesmu, svi-kao jedan. :D

Ta atmosfera, trenutak kad reci pesama same teku iz vasih usta dok uzivate u gledanju svojih drugara-voljenika istog kluba, dok gledate utakmicu, dodavanja, i naravno-GOL!

Kad kad padne gol na severu??? Sta? To nije normalno.

(kapiram da koristim proste i jednostavne reci, ali ja ne mogu drugacije da vam opisem tu atmosferu (jer pricam iz srca, nemam snage niti vremena za lepo sklopljenje recenice), taj dogadjaj, tu srecu u ocima navijaca. Ne, to treba osetiti.)

Znaci, kad krene navijanje, skakanje, pevanje, baklje, cela severna tribina zivi! Majke mi! Kao da je osoba! Dise! Sad ja kao kenjam-ne kenjam!!!! Kad krene skakanje i kad to gledas iz bilo kog ugla, ali da imas veci pregled na tribine, to je bukvalno kao disanje, uzdah-izdah! ma haos! To nije normalno! To je jebena ludnica u kojoj bi svi ostali zauvek! ja sam se smorila kad se utakmica zavrsila! Blejala sam tamo sigurno jos 20 minuta.

7:0 bejbe!!!! Ludilo eeeej!

Onda trenutak kad zatutis i cujes hiljade glasnih grla koji skandiraju NAPRED ZVEZDO, SAMO NAPRED ZVEZDO! Jebo te, nisam spomenula aplauz, dlanove kao instrument! Ma, sta??? Zlo!

Nije zdravo!

Znate malog klinca Peru sto moli caleta da ga odvede na sever? Naravno da ga znate!

Upoznacu ga ovih dana! Ole! :DDD

Ladno mi najbolja drugarica nije rekla da mu je tetka! Koja je ona kreten!

Nebitno. Upzonacemo se! Sad ce neko da kaze GLE, KRETENUSU, HOCE DA UPOZNA KLINCA JER NAVIJA ZA ZVEZDU. I da, hocu! Jer je klinac jebeni car! 

Nego vratimo se rezultatu. 7:0. Sta da kazem vise? Sta?

Kapiram da je rezultat posledica naseg navijanja!

E, ne znam vise sta bih rekla, 

sem, 

cuvajte vasa grla do 18.avgusta!

Vasa Snickers