Ispovesti Snickers-a :)

Opet njegov poziv po ko zna koji put po redu.

To je vec postalo deo svakodnevnice.

On unosi toliko vedrine i srece u mene, u moj dan, u moj zivot…

Ne znam da li moze to da oseti. Huh

Dakle, pricamo mi…

Pita me “Eee, gde si?”.

Odgovaram “Evo me, sta ima?”.

“Mhmm, al gde si?”

Sta me pita gde sam, ko da je bitno?! “Evo me kod kuce, sad sam dosla sa faxa, pa se raspremam”.

“Ides negde veceras?” pita.

“Ma, ne, umorna sam. Sta ti radis?”

“Ajde budi kod katedrale za 20 minuta, mozes?”

Jebo te! Je l moguce???

Cutim.

Izgubila sam se potpuno.

Ni sama ne znam kako al uspevam da izgovorim “Da, naravno da mogu”.

“Okej” kaze i zavrsava razgovor.

Jebo te, jebo te, jebo te!

On je dosao!!!

Bacam tus, navlacim farke, krem kosulju, obuvam moje jebacke cipele, jurim taxi i stizem.

Kasnim 10 minuta u startu.

Stizem do centra, koracam ka katedrali i ne vidim ga od mnogo ljudi, al mi kolena klecaju i molim Boga da se ne pokrsim bas sada.

I kako se priblizavam katedrali, vidim izmedju ostalog viskog decka plave kose, zgodan na nacin bas kako ja volim okrenutog ledjima. Dozivam ga.

Okrece se.

Ne mogu da verujem koliko se prolepsao. Stojimo tako nepomicni na tri metra razdaljine i gledamo se kao da krademo vreme kako bi se nadivili jedno drugome-ili sam se bar ja njemu divila. Krece ka meni, gleda me onim najlepsim plavim ocima i grli me. Ja se ne pomeram. Ubite me, al ja sam kao zelatin u njegovom prisustvu. Sva se topim i ne stignem da odreagujem u trenutku, sve me prati zakasnela reakcija. Dakle, grli me, poljubi me i ne skidajuci ruku s mog ramena krecemo ne znam gde ali ni ne razmisljam o tome. Ne skida pogled s mene kao da zeli da nadoknadi vreme za koje me nije video. A s obzirom da je visi od mene, onda je i blago nagnut ka meni. Postavlja mi mnogo pitanja. Mirise na One million sto mi donekle remeti koncentraciju. Idemo tako zagrljeni, ni sami ne znamo kuda, vode nas ulice…Kao da je ceo svet stao da bismo mi uzivali u tom trenutku.

Boze, koliko je divan!

Opet me je zvao.

Pricali smo pola sata, a pojam nemam o cemu.

Pricali smo o svakakvim glupostima, smejali se, i bas sam uzivala u razgovoru.

Kad smo zavrsili razgovor, prozimao me je onaj neopisiv,divan osecaj koji cini da blentavo buljite u jednu tacku, a ni u kom trenutku ne skidate osmeh s lica. Uh sto volim taj osecaj!

Rekao mi je jos “Trebalo bi da dodjem u tvoj grad, zovem te kad dodjem” pomalo nesigurno, skoro pitajuci me a ne obavestavajuci me, kao da trazi moju potvrdu.

“Naravno, pa naljutila bih se da mi se ne javis” govorim da ga ohrabrim i osecam srecu u njegovom glasu. “Jedva cekam” izlete mu.

Uh sta mi radi, nije svestan! Da li ce doci? Ja jos vise jedva cekam!

Sinoc je zvao.

Kao i uvek, zove u gluvo doba kad sam ili u kafani ili u krevetu. “Hej, gde si ti?” –pita onim njegovim veselim tonom.

“Evo u krevetu, citam knjigu. Gde si ti?” na sta on ne odgovara, “Sta citas?” pita.

I onda ja pocnem da pricam…

Nasi razgovori su uglavnom bazirani na njegovom pozivu, jednoj recji o kojoj ja mogu pricati jako dugo-sto uglavnom i radim.

I nakon 10-15 minuta neprestane price, setim se da je on pozvao i govorim “Ej, ti si mene pozvao, je l si mozda nesto hteo da mi kazes?” –pitam shvatajuci da mu nisam ni dala priliku da to ucini. Po glasu osecam da se smeska “Ma, ne, samo sam hteo da te cujem”. “Aaaaa” odgovaram neprisutno i nastavljam da pricam.

Jednom prilikom mi je rekao da obozava da slusa kako pricam o knjigama. “Ne zbog njih vec zbog nacina na koji govoris o njima, s toliko postovanja i uzivanja, gotovo nemoguce je kako te ta gomila papira cini toliko srecnom.”

 “Ti me cinis isto srecnom” zelim da kazem ali cujem sebe kako izgovaram “Da, bas ih volim”. Da l sam mogla gluplji odgovor da smislim, pitam se.

“Ima li sta novo?” pita tek tako, a ja shvatam sta ga tacno zanima.

“Ima svasta” odgovaram nepomazuci mu nimalo.

“Kakvo je novo drustvo? Je l si se snasla?” pita konkretnije, “Kakvi su ljudi?”.

“Ljudi k’o ljudi-dobri I losi, ima ih svakavih” odgovaram tupo i cutim. Neprijatna tisina se oseca u vazduhu.

Tako je uvek i bilo. Pricamo o svemu samo ne o nama. A kad se jedno od nas osmeli i postavi to pitanje-uglavnom on, ja mu nijednog trenutka ne olaksavam, naprotiv, odgovaram neodredjeno i nezaintresovano.

Konacno pita “Kakve su kolege, ima li ko zanimljiv?”.

“Ima par”, odgovaram iako se u tom trenutku ne mogu setiti nijednog ko bi se mogao porediti s njim, “sta ti radis?” pitam i skrecem s teme.

“Radim.”

Pauza. Cutimo i on i ja, cujem odjek njegovog disanja.

“Nedostajes mi, znas” izgovara, a ja ne verujem sta cujem.

“Mhmm” odgovaram nezaintresovano.

“Daleko si i brinem za tebe.”

“Sta imas da brines, nisam dete, znam da vodim racuna o sebi.”

“Naravno da znas, al moje je da pitam.”

Moje je da pitam, mislim u sebi, tvoje je da mi se umesas u zivot u trenutku kad sam bila ubedjena da sam na tebe stavila tacku.

“E, spava mi se” odgovaram iako znam da posle ovog razgovora satima necu oka sklopiti.

“Dobro” odgovara “Lepo spavaj i budi dobra”.

“Laku noc” govorim i spustam slusalicu.

Buljim u plafon narednih dva sata i razmisljam “Sta to radis mom mozgu svaki jebeni put?”.