Ispovesti Snickers-a :)

Sedim u sobi osvetljenom malom lampom i ispunjenom predivnim glasom Bryana Adamsa. Sedim tako vec dugo i bas sam se prepustila mastanju i razmisljanju.

Imam osecaj da nista vise nije isto. Mislim da je, pored svih pozitivnih strana, tehnologija jedno sranje! Da, bas tako!

Setite se kako je bilo pre dok kompjuteri nisu bili toliko zastupljeni, dok nisu postojali mobilni telefoni. Ja ne znam, tacnije nisam bila svesna tog razdoblja ali imam neku svoju sliku u glavi...

Devojke sa cudnim, ogromnim frizurama i sorokom belom majicom uvucenom u duboke leviske i obavezno-starkama na nogama. Muskarci slicno odeveni s koznom jaknom i malborom u ruci, ne znam zasto-tako ih zamisljam.

I sad, najbitnije. Nema telefona. Iskljucivo fixni. Nema kasnjenja. Eventualno dolazi do nesporazuma, ali nenamernog. Za razliku od danasnjice gde se mozete izvaditi na bilo koji drugi nacin ali nesporazum-c, retko.

Imam osecaj da ljudi danasnjice ne cene prave vrednosti. Mozda je tako bilo i pre, ali ja verujem da nije, moguce da gresim-ali odbijam da to prihvatim!

Ranije... 

Ljudi su bili slobodniji, prijatniji, druzeljubivi. Imaju vremena da, u celom tom skripcu, kazu lepu rec potpunom neznancu. Kada im se neka devojka svidi, oni se trude, osvajaju je na mnogo nacina, uporni su i uspevaju.

Ne mislim da danas nema takvih momaka, samo su u velikoj manjini.

Onda, kad udju u autobus svakako ce progovoriti koju rec sa osobom koja sedi do njih, nece staviti slusalice u usi i okrenuti glavu na drugu stranu.

Zamislite sad jedan ljubavni par. I oni se dogovore da se nadju, setaju, drze se za ruke, vesela pesma se cuje iz obliznjeg kafica, a svako od njih uziva u drustvu ovog drugog.

Odavno nisam videla dvoje zaljubljenih kako trce jedno drugome u susret. Ono sto cesce vidjam je vacarenje po tramvaju. Okej, kapiram da je to svima potrebno, al dajte malo samokontrole.

Krenula sam o ljubavnom paru, pa da nastavim. Dakle, vide se, pricaju, uzivaju, ode svako na svoju stranu i to je to. Nema gusenja, nema ljubomore, verujes mu i on tebi-jer je to i poenta veze, zar ne? 

Onda, ljudi su bili pokretljiviji, mastovitiji.

Kad muskarac pozeli da vidi svoju devojku, jedino sto je mogao da uradi je da sedne na bicikl ili u taxi i ode do njene kuce. Gadja prozor kamencicem ili zvizdi i dozove njeno ime. Ona izlazi na prozor zapanjena njegovom smeloscu zbog njenih roditelja koji trenutno spavaju. Iskrada se iz kuce i odlaze u nocni provod. Provod koji ne ukljucuje brze automobile, hektolitre alkohola, droge i niskomoralane devojke!

Imam osecaj da tada nisu postojale devojke koje ce tek tako spavati sa potpunim neznancem. Imam osecaj da muskarci nisu imali 5 devojaka na vece ili uopste istovremeno. Mislim da nisu imali mnogo sto sta sto mi imamo ali su imali postovanje, ljubav, rokenrol i iskren osmeh.

Nesto sam pricala sa svojim ocem o prioritetima i ciljevima danasnje omladine. On je rekao, nikad necu zaboraviti, ne razumem ovu omladinu. Sta njima predstavlja zivot? Ta brza voznja, te devojke koje ne mozes da dovedes u kucu jer te je sramota, te pare koje dodju a jos brze odu? Je l ce to da pamte kao svoju mladost? Ne znam, meni je na primer zanimljivije kad muvas devojku a ona te odbije. To je nesto sto ces uvek pamtiti.

Mozda vam ovo zvuci otrcano ili matoro, ali mene je tad moj otac odusevio.

Ja cu, na primer, uvek pamtiti jednog decka koji je svirao gitaru na plazi i prevao "Krivo je more". Bilo je nas 15-20, svi poredjani jedan do drugog, sedeci u turskom sedu okruzivsi vatru, pevali smo svi kao jedan. Nakon mnogih pesama koje je odsvirao, okrenuo se ka meni i poceo da peva "Jedina moja tebi sviram ja, jedina moja tebi pevam ja...".

I to nikada necu zaboraviti. Secam se da mi je to vece bilo prelepo. Zamislite samo taj prizor.

Plaza, cuju se talasi mora, a kao kontrast toj hladnoci sedimo ispred vatre, noc je, okruzen si pozitivnim ljudima, imas svu slobodu ovog sveta. Kad kazem slobodu, ne mislim na odsustvo zabrane vec na neogranicenost. Neogranicenost prostiranja vode, neogranicena peskovita plaza i ogromno plavetnilo neba prepuno zvezda iznad nas. Sta vise da pozelim?

Ne znam da l sam bila ocarana atmosferom, pesmom ili deckom, ili zajednom svime time, ali dobro znam da me decko sa gitarom u ruci uvek moze osvojiti. :) 

No vratimo se tehnologiji koja zatupljuje mlade ljudske mozgove.

Zasto krivim tehnologiju za ovo? Ne mislim da je samo ona kriva, naravno da je sve to do osobe. Ali kad vam je nesto tek tako dostupno, vi to maximalno iskoriscavate.

Budimo realni, zar nije lepse nekome uzivo pokloniti srce napravljeno do papira nego virtuelno srce na wallu facebook profila? Hocu da kazem da su socijalne mreze i te kako deo sadasnjice i deo svakodnevnice pa ako ne svakog, onda svakog drugog coveka. I naravno da imaju svoje pozitivne strane, ali pogledajte koliko prelepih ideja ostanu zguzvane u cosku vaseg mozga samo zato jer je jednostavnije sedeti kuci, ne raditi nista i virtuelno komunicirati nego trznuti se, ustati, i pokrenuti se.

Ma koliko ja pricala o ovome, apsurdno je upravo mesto gde se vi i ja sada nalazimo. Da, upravo tako, za kompjuterom. 

Jebi ga.

Ali posto sam optimista i ne volim da se bilo sta zavrsi ruzno ili bar ne bez pokusaja da bude bolje, kazacu vam jos nesto...

Ne mislim da danas nema prave ljubavi, iskrenosti, postovanja i osmeha. Naravno da ih ima. Ali nisu ocigledni. Neko ce reci PA, STA AKO NISU OCIGLEDNI?

Ali ljudi, cemu ogranicavanja kad su u pitanju lepe stvari?

Zar nije lepo oduseviti svoje ukucane, prijatelje, pertnere?

Zasto skrivamo te pozitivne stvari u sebi?

Evo prvo ti... Zar ne zelis da ti neko kome si drag to i kaze? 

Zar se ne bi osecao lepse? Leprsavije? To ne mora biti neko ko ti se svidja, to moze biti tvoj komsija, prodavacica iz supermarketa ili baka tvog prijatelja.

Mislim da one prave vrednosti od "ranije" i dalje postoje ako mi verujemo u njih i ako se trudimo da ih odrzimo!

Zasto onda ti ne bi preduzeo prvi korak i ucinio nesto lepo danas? Jos sada ako mozes, a mozes! Nasmej bilo koju osobu i ulepsaj joj dan, a samim tim ce i tvoj dan biti lepsi.

Razumem da su svacije glave pune problema i da ovo sto ja pricam zvuci kretenski, ali ako ne vidimo ono nesto lepo sto nam mami osmeh svakoga dana, cemu je onda sluzio taj dan? 

Uvek se u nasim zivotima preplice dobro i zlo. Ponekad nam se cini da ceo svet samo nas, da sunce sija samo za nas i da mozemo da promenimo ceo svet. Ponekad... A ponekad kao da je ceo svet srusen, nijedan dobar razlog za osmeh na licu, tacnije nijedan dovoljno dobar.I tuga i nezadovoljstvo ne dolaze sami, uvek idu jedno za drugim, sudaraju se, gomilaju tako da te dotuku, da ne mozes da se pomeris. Sedis u jednom mestu i blenes u jednu tacku. Hiljade ideja, odluka i zakljucaka prolaze tvojom glavom u sekundi, ali nijednu ne registrujes, sve je tako tesko, olovno tesko da bi imao vremena i snage da o tome razmislis, da to resis, da udahnes vazduh i krenes. Naravno, za svaki problem postoji resenje. Ali to dolazi kasnije. Sada pricamo o delu dok vam je sve crno i mrtvo. Pricamo o tome kako se ja osecam sada.

Daleko od toga da nemam razlog za srecu, ali u ovom trenutku izgledaju tako nebitni, sitni. Nekako mi je dusa prazna, nekako crna. Ne mislim da jeste-jer za to treba biti teski pesimista sa dobrim iskustvom i odlicnim razlozima da u to duboko verujes. A to svakako nisam. Ja sam veciti optimista koji je srecan zato sto sunce sija, zato sto je na semaforu zeleno svetlo, zato sto mu se deka javio na ulici, jer je pomogao nekoj baki da predje ulicu ili prenese torbu dok izlazi iz autobusa. Mene stvarno srecnom cine male stvari-veoma male!

Ali naidje taj period kad se sve lose poklopi i kad mislite da apsolutno nikome nije stalo do vas, da ste sami na svetu i da ne postoji osoba koja bi vas ubedila u suprotno. Naravno, tu su roditelji, prijatelji, decko/devojka koji vas vole i uvek su uz vas. C. Nedovoljno.

Treba mi prostor, mir, treba mi tisina.

Prokleto sam zensko i ne znam sta zelim! Eto!

I pricam nepovezano, pricam o nekoliko tema istovremeno, i kapiram da vam nista nije jasno-al ko zna zasto je to dobro i da l je to uopste bitno?

Ja sam od onih koji ce uciniti dobro delo bez razloga. Ne mislim da sam bezgresna-daleko od toga. Samo mislim nisam nikoga namerno povredila-niti bih. Uvek cu se postaviti kao covek, uvek cu ti dati sve, ne sve-gresim, onoliko koliko mogu-maximum! Bez razmisljanja. I volim kad se ljudi postave isto. Ne volim kad nije tako, stavise-vredja me to.

Eto mene ovde zato.

Nije interes, radim to zbog tebe, ocekujem bar postovanje, nista vise.

I kad neko ispadne takvo govno, onda ti dodje da budes neverovatno bezobrazan. To sto se postavis kao covek ne znaci da ne umes da budes bezobrazan, ne znaci da si debil, da moze kako drugi hoce, da nemas svoje misljenje, da nemas svoje JA.

Ali, da li je u tome poenta?

Da li treba da gazis da ne bi bio zgazen? 

Da li treba da budes govno da bi te ljudi uzeli za ozbiljno? 

Cemu to? Mislim da je to najgluplja i najprimitivnija stvar koju mozes uciniti.

Ne treba da pretis svojim stavom, treba da pruzis ljubav. 

Svako moze da bude govno, olos i grub.

Svako ume da se osveti i mrzi.

Ali poenta je oprastati, voleti, pruzati ljubav bez potrebe da je dobijes natrag.

Koliko vas je takvih??

Poenta je da budes covek bez obzira na sve. 

Mislim da nisam sposobna da razmisljam.

Mislim da mnogo pricam, mnogo-nejasno, poenta bez, bar olaksavam sebi. Valjda.

Ne znam sta bih vam rekla sem da bih se ja sad tako dooobro napila da zabravim na sve, da veceras ne mislim ni na sta, da me sutra boli glava i da alkohol isparava iz mene i ispuni moju sobu ocajnim mirisom.

Eto. Ipak znam sta hocu.

Iako sam prokleto zensko?

Na dobrom sam putu. ;)